Postoje momenti u životu kada shvatimo da neće biti “sledeći put”. Da neće biti druge šanse. Da se neka vrata zauvek zatvore i da više nema ko da ih otvori kad nas put ponovo nanese. I da neke sitne stvari i obične reči koje nismo izgovorili ili ih nismo ponavljali dovoljno često, postanu odjednom tako zakasnelo važne i istovremeno beznadežno izgubljene. Par običnih reči koje stanu u običnu poruku. Poruka koja stane u običnu flašu. Obična flaša koju možemo predati morskim talasima, ili pustinjskom pesku; šumskom lišću zapletenom u kvrgave korene, ili visokoj travi nekog sunčanog obronka… Ili je nositi u fotografskoj torbi u gepeku. Dok ne prepoznamo onaj pravi zalazak sunca i pravi talas koji će je predati Univerzumu, u nadi da će pronaći pravu adresu…
Poruka u boci je projekat započet 2012-te i traje…
